O rušenju informacionih silosa i nedodirljivima: Balkanska kriminološka mreža.

Dr Ana Marija Getoš Kalac, osnivačica i kopresedavajuća Balkanske kriminologije i vanredna profesorka na Pravnom fakultetu Univerziteta u Zagrebu, govori o jačanju mreža i rušenju informacionih silosa između akademika, civilnog društva, medija i krivičnog pravosuđa Zapadnog Balkana i o ulozi akademske zajednice u borbi protiv korupcije.

Šta možete da nam kažete o Balkanskoj kriminološkoj platformi: zašto je potrebna i šta radi?
Kada sam završila doktorat na Institutu Max Planck na studijama kriminologije, bezbednosti i prava (Frajburg, Nemačka), potražila sam nešto slično na Balkanu. Ali, najveći deo kriminoloških instituta bivše Jugoslavije nije više bio aktivan. Tako sam probala da se povežem sa istomišljenicima u Jugoistočnoj Evropi – kolegama iz moje oblasti kako bismo razmenili ideje i kako bih radila s njima. Takođe sam smatrala da s obzirom da je i organizovani kriminal transnacionalan, potreban nam je i transnacionalan odgovor u istraživačkoj zajednici. Pre oko deset godina počela sam da tražim makar po jedan značajan kontakt u svakoj zemlji Balkana. I tako je Balkanska kriminologija krenula, kao mreža mladih istraživača.

Zajedno smo radili projekte, kao što je mapiranje organizovanog kriminala u regionu, bavili se žrtvama i istraživali stanje u zatvorima. Kad god je to bilo moguće, sretali smo se na konferencijama, radionicama i seminarima. Mislim da je pomoglo to što smo imali drugačiji mentalitet u odnosu na stariju generaciju: nismo toliko bili zainteresovani za skoriju istoriju regiona ili pitanja etničke pripadnosti. Okupili smo se kao naučni radnici, građani, istraživači, tužioci i ljudi iz sektora građanskog društva koji su želeli da uče jedni od drugih.

Kako objašnjavate činjenicu, ili makar doživljaj, da je velika prisutnost organizovanog kriminala na Zapadnom Balkanu, ali skoro da uopšte nema istraživanja o njegovom širenju izvan regiona?
U akademskim krugovima je jak naglasak na objavljivanju. Najveći deo priznatih međunarodnih časopisa iz oblasti kriminologije se objavljuje na engleskom jeziku. Ovo je hendikep za ljude sa Zapadnog Balkana koji ne pišu dobro na engleskom jeziku ili ne mogu da priušte lektora. Tako da čak i ako nekoliko eksperata iz oblasti kriminologije iz regiona ima dobre podatke, oni retko imaju priliku da to i objave. Istraživači van regiona objavljuju, ali često bez svog ličnog empirijskog saznanja ili dobrog razumevanja lokalne situacije. Između ta dva kraja su nevladine organizacije: oni su retko kriminolozi i ne drže se istih standarda objavljivanja kao naučni radnici. Ali oni poznaju region, imaju mogućnost da objavljuju interno i imaju dovoljno resursa, budući da mogu da se oslone na novac od donacija. Oni se ne oslanjaju samo na javne finansije, kao univerziteti.

Neko je nekad napisao da kriminalci sa Zapadnog Balkana i dalje operišu u u tzv. jugosferi. Kada se analizira organizovani kriminal, da li Balkan smatrate jedinstvenim kriminološkim prostorom?
Apsolutno. Region je kriminološki lokalitet sui generis, kako zemlje regiona imaju slične istorije, pravne okvire i kriminalna tržišta. Svakako, ima zajedničkih faktora koji razlikuju ovaj region sa sociološkog i kriminološkog stanovišta. Nažalost, iz tog razloga termin Balkan se često koristi pežorativno.

Koji su izazovi okupljanja ljudi iz različitih zemalja i struka koji proučavaju i analiziraju organizovani kriminal na Zapadnom Balkanu?
Glavni izazov okupljanja ljudi iz regiona je nedostatak resursa. Gotovo da nema drugih prepreka. Iako je u regionu relativno malo naučnika, istraživačkih novinara i ljudi iz civilnog društva koji su koncentrisani na organizovani kriminal i korupciju, oni se retko mogu upoznati. Zbog toga je svake godine od 2014. godine – zahvaljujući Institutu Max Planck, a sada GI-TOC Fondu za rezilijentnost – Balkanska kriminologija organizovala jednonedeljni kurs o istraživanju kriminala na Balkanu. Na Balkanu postoji snažna tradicija da se ljudi oslanjaju na lične kontakte i mreže. Isti pristup trebalo bi da se primeni i na istraživače koji rade na pitanjima organizovanog kriminala i korupcije. Zbog toga je ovaj godišnji sastanak toliko važan: srušiti silose, uspostaviti nove kontakte, učiti jedni od drugih i neformalno se sastajati.

Možete li nam reći nešto o izazovima s kojima ste se suočili u Hrvatskoj u smislu javnog finansiranja istraživanja.
Korupcija i veze koje toliko određuju način na koji stvari funkcionišu u našem regionu takođe utiču na to da li se vaš projekat finansira iz javnih sredstava. Takođe se suočavamo s teškoćama u prijavljivanju i upravljanju grantovima za istraživanje iz inostranstva. U mnogim slučajevima procesi su glomazniji nego što mogu da podnesu naši ograničeni ljudski resursi.

Kako biste opisali situaciju u organizovanom kriminalu na Zapadnom Balkanu?
Kriminalna tržišta ili grupe na Zapadnom Balkanu nisu ništa značajniji od onih u drugim delovima sveta. Ovde je najveći problem uticaj organizovanog kriminala na državu. Postoje ključni biznismeni koji imaju bliske veze s političarima i zvaničnicima u sektoru bezbednosti. Ovi ljudi imaju uticaj i moć – ja ih zovem nedodirljivi. Ova vrsta organizovane korupcije najveća je pretnja stabilnosti i upravi na Balkanu.

Kako uspevate da zainteresujete mlade istraživače sa Zapadnog Balkana za proučavanje organizovanog kriminala? I kako obrazovanje može da pomogne da se nauči kultura zakonitosti i integriteta?
Ključ je da se razvije nova generacija istraživača i da se oni okupe na platformama kao što je Balkanska kriminologija. Takođe nam treba više interdisciplinarnih kontakata i zajedničkih projekata. Što se tiče podučavanja kulturi zakonitosti, mislim da se razlika može napraviti na nivou univerziteta, na primer na pravnom fakultetu. Ali ja nemam iluzije: postoje ograničenja za ono što mi možemo da uradimo ukoliko je ceo sistem korumpiran.