Navodi o nestalim bebama i dalje proganjaju Srbiju.

Kriminalna tržišta često tretiraju ljudska bića kao robu. Žrtve trgovine ljudima kupuju se i prodaju uglavnom za prinudni rad ili seks, dok se migranti krijumčare po određenoj ceni, ponekad u uslovima koji ih koštaju života. Postoji čak i crno tržište za bebe.

U proteklih 70 godina, čak 10 000 beba je navodno nestalo iz porodilišta širom Srbije pod sumnjivim okolnostima.¹ Priča je uvek ista: roditeljima je rečeno da im je dete umrlo nakon rođenja, ali im nije bilo dozvoljeno ni da vide telo deteta ni da im se kaže gde je sahranjeno. Jedna majka je svedočila 2018. godine o svom slučaju iz 1988. godine rekavši: „doktor je došao do mene i rekao mi… da je moja beba mrtva. Rekli su da je bolje da ne vidim mrtvo dete, jer ću pamtiti tu sliku do kraja života.“²

Bebe su počele da nestaju tokom komunističkog perioda u bivšoj Jugoslaviji. U to vreme, mnogi roditelji nisu mogli da shvate nedostatak informacija o smrti svog deteta. Ali pod komunizmom, ljudi nisu dovodili u pitanje zvanične narative.³ Kao što je jedna majka primetila, „u to vreme, u tom sistemu, svaka žena koja je pokušala da osudi lekara i ospori tako iznenadnu smrt svog deteta bila bi proglašena neuračunljivom“.⁴

Dugi niz godina, nestanak beba iz porodilišta u Srbiji bio je javna tajna.⁵ Međutim, ova situacija se promenila 2013. godine kada je majka nestale bebe, Zorica Jovanović, dobila slučaj protiv Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava.⁶ Slučaj je podnet Sudu nakon što su srpske vlasti neprekidno uskraćivale Jovanovićevoj pristup informacijama o sudbini njenog sina, koji je navodno preminuo 1983. godine dok nalazio u državnoj bolnici. Slučaj je bio usredsređen na član 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja predviđa pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života. Jovanovićevoj je dodeljeno 10 000 € naknade nematerijalne štete zbog toga što je sud utvrdio da joj Srbija nije dostavila verodostojne podatke o sudbini njenog sina. Nikada nije dobila njegovo telo niti je obaveštena gde je navodno sahranjen. Pored toga, njegova smrt nikada nije bila pravilno istražena ili čak zvanično zabeležena. Sud je takođe naložio Srbiji da preduzme sve odgovarajuće mere za uspostavljanje mehanizma usmerenog na obezbeđivanje individualne pravne zaštite svim roditeljima u sličnoj situaciji.

Srbija je tek 2020. godine donela zakon o nestalim bebama.⁷ Vlada je osnovala komisiju za prikupljanje činjenica o statusu svih novorođenih beba za koje se sumnja da su nestale iz porodilišta u Srbiji i za obezbeđivanje do 10 000 evra naknade roditeljima. U to vreme, mnogi ljudi su javno svedočili o svojim slučajevima. Jedna majka se prisetila kako ju je proganjala pomisao da neko može da sahrani dete bez znanja roditelja i odlučila da prijavi svoj slučaj kada Srbija usvoji zakon.

Do sada je ukupno 694 osoba (uglavnom iz Beograda) podnelo zahteve za pokretanje postupka za utvrđivanje sudbine novorođenih beba za koje se veruje da su nestale iz jednog od porodilišta u zemlji.⁸ Sudija Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg suda u Novom Sadu, Ana Stamenić, je u julu 2021. godine konstatovala da je, iako je jedan predmet rešen, još 99 predmeta u toku.⁹

Protest 2019. godine u Srbiji zbog odbacivanja nerešenih slučajeva nestalih beba.

Fotografija: N1

Međutim, postoji sve veća nada da će bar neki slučajevi biti rešeni. Mlađan Radivojević je u septembru 2021. godine, nakon višestrukih DNK analiza, uspeo da pronađe svoju biološku porodicu i dokaže da je otet iz bolnice u Srbiji pre 40 godina.¹⁰

Kako je ovo TRŽIŠTE organizovano?

Iako je krađa beba nepobitno gnusan čin, može li se smatrati vrstom organizovanog kriminala? Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala opisuje kriminalne grupe kao strukturiranu grupu od tri ili više ljudi, koja postoji na određeno vreme u svrhu ostvarivanja nezakonite novčane dobiti.¹¹

U Srbiji, čini se da je ilegalno usvajanje bilo glavni modalitet za krađu beba od njihovih bioloških roditelja. U ovim slučajevima, nepostojeća žena je upisana u dokumenta kao majka, nakon čega falsifikovana dokumenta navode da daje dete na usvajanje.¹²

Nezakonita procedura usvajanja traje oko nedelju dana. Proces obično organizuju agencije za pravno posredovanje ili advokati koji kupcima pružaju neophodne kontakte. Za naknadu od oko 10 000 američkih dolara, koliko je bila cena 1998. godine,¹³ oni popunjavaju neophodnu papirologiju i dogovaraju primopredaju, logistiku i smeštaj.

Svedočenja ponekad ukazuju na umešanost državnih zvaničnika u falsifikovanje dokumenata deteta: navodi se da su državni zvaničnici navodili nepostojeće žene kao majke u zvaničnim dokumentima ili kreirali dokumenta u kojima se majka odriče bebe i daje je na usvajanje.¹⁴ Ponekad su greške otkrivale njihovo saučesništvo, kao u slučajevima kada su deca bez imena i prezimena ili bez imena roditelja upisana u zvanične dokumente što je suprotno zakonu.¹⁵ Bilo je i slučajeva u kojima su pogrebne firme izjavile da navodno preminula deca nikada nisu stigla do groblja i da nisu sahranjena ili kremirana.¹⁶ U jednom incidentu otkriveno je da su dosijei 29 beba usvojenih od 1976. do 1981. godine nestali iz srpskog centra za socijalni rad.¹⁷

Lekari su, kako se izveštava, takođe bili saučesnici u tim šemama. Amerikanka koja je usvojila bebu iz Srbije 1998. godine izjavila je da je platila lekaru 2 800 dolara zajedno sa donacijom od 1 000 dolara porodilištu kako bi olakšala usvajanje.¹⁸ Postoje i slučajevi u kojima su lekari navodno posredovali u ilegalnoj prodaji dece ili potpisali izvod iz matične knjige rođenih i umrlih deteta.¹⁹ U jednom primeru, u pismu iz porodilišta u Novom Sadu 2019. godine navedeno je da imaju 72 mrtvorođene bebe koje su sve poslate na određeno groblje. Međutim, to groblje je 2019. godine izjavilo da je iz te bolnice primilo tela samo 15 mrtvorođenih beba.²⁰ S obzirom na obrazac očigledne saradnje između advokata, lekara i državnih zvaničnika, ovo bi se moglo posmatrati kao vrsta organizovanog kriminala.

Širi problem

Ovaj zločin ne postoji samo u Srbiji. Na primer, navodi se da je od 1950-ih do 1990-ih u Španiji više od 50 000 beba ukradeno od njihovih majki.²¹ Način rada je bio sličan onom u Srbiji: biološka majka je obaveštena da je novorođenče umrlo ubrzo nakon rođenja, dok je novorođenče zapravo dato na usvajanje, često čineći da izgleda kao da su usvojitelji biološki roditelji.²²

Potrebno je preduzeti dodatne korake kako bi se zaustavilo nezakonito usvajanje širom sveta. Nakon zvanične istrage, u februaru 2021. godine, Holandija je obustavila sva usvajanja iz inostranstva.²³ Pored toga, u avgustu 2021. godine, Komitet Ujedinjenih nacija za prisilne nestanke pozvao je Švajcarsku da istraži nezakonita usvajanja iz Šri Lanke koja su se događala tokom perioda od tri decenije, počevši od sedamdesetih godina prošlog veka.²⁴ Moglo bi se pomisliti da će sa novim zakonom u Srbiji i većom pažnjom prema ovom zločinu u zemlji i inostranstvu, rizik od nestalih beba biti smanjen u budućnosti.

Međutim, čini se da se pojavljuje nova opasnost: crno tržište embriona u Srbiji i na Balkanu.²⁵ Policija u Grčkoj je 2019. godine ušla u trag 24 prodaje embriona.²⁶ Predsednik Udruženja nestalih beba Vojvodine upozorio je roditelje da Srbija nije imuna na ovaj zločin.²⁷ Koliko god da je teško poverovati, tržište za ukradene bebe može biti dopunjeno novim tržištem za ukradene embrione.²⁸

Napomene