Da li su naučene lekcije o tome kako se suočiti sa novim talasom migracija preko Zapadnog Balkana?

Broj izbeglica i migranata koji su se kretali preko Zapadnog Balkana 2022. godine bio je na najvišem nivou od 2015. godine. Ova ruta je ostala druga najaktivnija ruta ka Evropi i tokom 2023. godine. To izaziva zabrinutost na Zapadnom Balkanu, ali i u Evropskoj uniji (EU) i Ujedinjenom Kraljevstvu gde postoji strah od ponovnog porasta vrsta izazova sa kojima su se neke zemlje suočile 2015. i 2016. godine kada su pokušale da se nose sa milionima ljudi u pokretu. Od tada je nekoliko zemalja izgradilo fizičke barijere, nastojalo da poboljša odnose sa trećim zemljama i trudilo se da unapredi multilateralnu saradnju, ne samo preko EU. Kao što se moglo videti na italijanskom ostrvu Lampeduza, taj sistem se sada suočava sa testom opterećenja.

Prema preliminarnim podacima Fronteksa, agencije EU zadužene za granice, 330 000 ilegalnih migranata ušlo je u blok 2022. godine, što je najveći ilegalni priliv od 2016. godine.¹ Od toga je 145 600 migranata (45%) koristilo rutu Zapadnog Balkana. Na Zapadnom Balkanu broj ilegalnih migranata porastao je za 136% u odnosu na 2021. godinu.² Većina osoba u pokretu došla je sa ili preko Bliskog istoka i Severne Afrike (MENA).

Između januara i avgusta 2023. godine, Zapadni Balkan je i dalje bio druga najaktivnija ruta, iako sa padom od 19% u odnosu na isti period prošle godine, delimično zbog toga što je Srbija ukinula bezvizni režim za Burundi, Tunis, Indiju i Gvineju Bisau.³ Ova promena politike Srbije usledila je nakon pritiska EU, koja je izrazila zabrinutost da ovaj sistem iskorišćavaju migranti koji su Srbiju koristili kao nezakonitu odskočnu dasku za ulazak u blok.

Migranti viđeni u napuštenim vagonima u blizini Soluna, Grčka, na putu da prate rutu Zapadnog Balkana prema Severnoj Makedoniji, oktobar 2022.

Fotografija: Nicolas Economou/NurPhoto preko Getty Images

Državljani Sirije, Avganistana i Turske su tri nacije sa najveći brojem migranata koji putuju rutom Zapadnog Balkana.⁴ Očekuje se da će brojke ostati visoke kao rezultat porasta sukoba između Izraela i Hamasa, nastavka represije u Avganistanu, rata i nestabilnosti u Libiji i Sudanu, kao i ekonomskih problema u nekoliko afričkih zemalja. Fronteks je u avgustu predvideo umereno smanjenje za 2023. godinu u celini,⁵ ali to je bilo pre napada Hamasa na Izrael, koji je sada pokrenuo kopnenu invaziju na Gazu, priobalnu palestinsku enklavu. Postoje i rizici nastanka značajnih posledica izvan ovog neposrednog poprišta sukoba.

Sa druge strane, ruska agresija na Ukrajinu pokrenula je najveću izbegličku krizu u Evropi od Drugog svetskog rata. Dok se najveći deo izbeglica preselio u susedne zemlje i zapadnu Evropu, desetine hiljada Ukrajinaca i Rusa našlo je utočište na Zapadnom Balkanu. Za razliku od migranata iz regiona MENA koji se pretežno oslanjaju na mreže za krijumčarenje ljudi kako bi organizovali ilegalne prelaze granice, ukrajinske izbeglice u balkanskim zemljama tokom 2022. uglavnom su dobile legalan ulazak.

Iako rat u Ukrajini nema mnogo veze sa značajnim porastom ilegalnih migracija, postoji indirektna veza jer su organi za sprovođenje zakona i humanitarni resursi – na primer u Mađarskoj, Bugarskoj i Rumuniji – bili u velikoj meri usmereni na rešavanje odliva izbeglica iz Ukrajine početkom 2022. godine. To je olakšalo migrantima ilegalan prelazak granica na mestima koja su bila manje čuvana kao rezultat promene osoblja za sprovođenje zakona, na primer na granici između Rumunije i Mađarske, granici između Srbije i Mađarske i granici između Bugarske i Turske.⁶ Štaviše, rat je stvorio grupe ranjivih državljana Ukrajine koje kriminalne mreže regrutuju za obavljanje zadataka niskog nivoa, poput prevoženja migranata.⁷ Postoje i navodi da su ukrajinske kriminalne mreže bile umešane u krijumčarenje muškaraca regrutnog uzrasta kojima je zabranjeno da napuste Ukrajinu usled ograničenja kretanja.⁸

Veća raznolikost i nasilnost kriminalnih aktera

U poređenju sa periodom pre sedam godina, pojavljuju se novi obrasci u vezi sa krijumčarenjem migranata preko Zapadnog Balkana. Čini se da su mreže postale fluidnije i decentralizovanije. Upotreba tehnologije – posebno šifrovanih grupa za razgovor, mobilnih internet aplikacija i GPS sistema – demokratizovala je tržište i smanjila potrebu za centralizovanim i dobro koordinisanim operacijama.⁹ Takođe je smanjila potrebu za vodičima i olakšala regrutovanje i oglašavanje operacija krijumčarenja migranata.¹⁰ Onlajn aplikacije za prenos novca takođe se koriste za plaćanje usluga krijumčarenja.¹¹ Štaviše, upotreba enkripcije otežala je policiji praćenje i istragu mreža za krijumčarenje, za razliku od 2015. i 2016. kada je komunikacija takvih grupa mogla da se presretne sa informacijama sa mobilnih telefona.¹²

Migranti imaju tendenciju da se kreću od tačke do tačke pomoću sistema „plaćanja u hodu“, a ne dogovaranjem paket aranžmana koji bi ih vodili sa jednog kraja na drugi i koji su prevladavali između 2015. i 2017. godine. Krijumčari imaju tendenciju da se oslanjaju na pouzdane kontakte – često sunarodnike – u susednim zemljama kako bi olakšali ilegalni prelazak granice.¹³ Ono što ostaje isto je da korupcija može da pomogne u otvaranju vrata ili da navede službenike na granici da okrenu glavu na drugu stranu.¹⁴

Čini se da se profil krijumčara promenio. Dok su u 2015. i 2016. krijumčari bili pretežno državljani zemlje u kojoj su poslovali, čini se da je tržište postalo više fluidno i međunarodno. Nije neobično da građani jedne zemlje Jugoistočne Evrope budu umešani u krijumčarenje migranata u drugoj zemlji regiona, na primer kao vozači. Vozači se čak regrutuju putem društvenih medija.¹⁵ U poslednjih nekoliko godina primećen je porast vozača u Bugarskoj iz Ukrajine, Gruzije i Moldavije.¹⁶ Migranti ili bivši migranti, posebno iz Avganistana, Pakistana, Severne Afrike ili kurdskih regiona, takođe su aktivni u biznisu krijumčarenja, kao regruteri u centrima za azil, prevoznici, stanodavci za smeštaj migranata i organizatori logistike. Oni su posebno prisutni u ključnim čvorištima u kojima migranti žele da ilegalno pređu granice.¹⁷ Veoma često, u mnogim zemljama regiona, jurnjave vozila ili nesmotrena vožnja dovode do saobraćajnih nesreća u kojima stradaju migranti, vozači i/ili drugih učesnici u saobraćaju.¹⁸

Pošto deluje da su troškovi i nivo sofisticiranosti potrebni za ulazak na tržište krijumčarenja prilično niski, a nagrade potencijalno visoke, čini se da postoji značajna konkurencija oko ključnih čvorišta. Ovo nadmetanje konkurencije je često nasilno. U protekloj godini došlo je do nekoliko nasilnih incidenata na granici Srbije i Mađarske, uključujući i pucanje iz automatskog oružja.¹⁹ U nekim slučajevima nasilje je usmereno protiv policije i graničara. U Mađarskoj je, kako se navodi, ranjeno 12 policajaca i 29 oficira Nacionalne garde 2022. godine,²⁰ dok su u Bugarskoj četiri policajca ubijena 2022. godine, a mnogi su povređeni u nasilnim sukobima sa krijumčarima migranata.²¹ U drugim slučajevima, postoje nasilni sukobi između rivalskih krijumčarskih grupa, na primer incidenti prijavljeni u Srbiji, Kosovu i Severnoj Makedoniji koji uključuju sukobe između kurdskih i severnoafričkih (marokanskih i alžirskih) grupa.²² U drugim slučajevima, nasilje vrše krijumčari nad migrantima, na primer kada pokušavaju da pređu ogradu (poput one koja razdvaja Srbiju i Mađarsku) bez plaćanja usluge. Značajno je da se većina nasilja vrši na ključnim izlaznim tačkama, kao što je slučaj u Srbiji, i u blizini neformalnih migrantskih kampova.²³

Samo multilateralni odgovori mogu da reše ovaj prekogranični problem

Od masovnog talasa izbeglica i migranata 2015. godine, postojala je tendencija da zemlje Jugoistočne Evrope grade zidove i ograde.

Sa svoje strane, EU je pokušala da ojača svoj spoljni obod, naročito raspoređivanjem Fronteksa. Ovo je uključivalo i potpisivanje novih sporazuma o operativnoj saradnji u upravljanju granicama sa Albanijom, Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom, Severnom Makedonijom i Srbijom, koji između ostalog omogućavaju raspoređivanje oficira Stalnog korpusa Fronteksa.²⁴ Štaviše, umesto da „zatvori balkansku rutu“ i ostavi ove zemlje da se same snalaze – što je u velikoj meri bio slučaj 2016. godine – postoji veći osećaj solidarnosti, da ne spominjemo sopstveni interes, da zemlje EU bliže sarađuju sa svojim susedima na Zapadnom Balkanu kako bi upravljale protokom izbeglica i migranata i smanjile ga.

Nadovezujući se na svoj Novi pakt o migracijama i azilu koji je predložen u septembru 2020. godine, Evropska unija je usvojila Akcioni plan za migracije na Zapadnom Balkanu u decembru 2022. On obuhvata 20 operativnih mera grupisanih u pet ključnih oblasti: jačanje upravljanja granicama duž ruta za trgovinu ljudima; obezbeđivanje brzih procedura za dobijanje azila i obezbeđivanje kapaciteta za prijem; borba protiv krijumčarenja migranata; unapređenje saradnje pri readmisiji i povratku; i postizanje usklađivanja vizne politike.²⁵ Usvajanje ovih mera ne samo da bi trebalo da pomogne EU i šest zemalja Zapadnog Balkana da efikasnije rešavaju migracije, već bi moglo ubrzati proces pristupanja EU u oblasti migracija i upravljanja granicama.

Izazov će biti u traženju obostrane koristi, na primer kroz efikasniju razmenu informacija, umesto da se traži ko je kriv (kao što je moglo da se vidi u slučaju Austrije i Rumunije, ili kod kontroverzne odluke Mađarske da oslobodi više od 700 stranih krijumčara ljudi iz zatvora u junu 2023.) ili da se vrši pritisak na zemlje Jugoistočne Evrope da obavljaju vraćanja migranata bez potrebne infrastrukture. Praktične mere mogu uključivati zajedničke operacije, standardizaciju metodologije za prikupljanje i razmenu informacija o ilegalnoj migraciji i unapređenje procedura za identifikaciju i registraciju migranata na granicama. Takođe bi imalo smisla da se zemlje Zapadnog Balkana pridruže Eurodac-u (evropskom sistemu za upoređivanje otisaka prstiju podnosioca zahteva za azil).

Na kraju, faktori pritiska koji dovode do toga da toliko očajnih migranata rizikuje svoje živote da bi našli utočište i bolje mogućnosti zahtevaju međunarodni, a ne čisto evropski odgovor. Zemlje EU, Evropsko udruženje slobodne trgovine, Velika Britanija i Zapadni Balkan trebalo bi zajednički da se zalažu za koordiniraniji globalni odgovor na velike tokove ljudi u pokretu, uključujući i implementaciju Globalnog sporazuma za bezbednu, urednu i regularnu migraciju. U suprotnom, i dalje će postojati nesrazmerni pritisci na određene zemlje – poput Grčke i Italije – nedostatak solidarnosti i saradnje, kao i porast populizma uzrokovan delimično razočaranjem usled nemogućnosti vlada da se nose sa migracijama.

Napomene