Balkanska ruta i Kovid-19: Više ograničenja i više očaja

Pre pet godina, desetine hiljada izbeglica i migranata su se kretale preko Jugoistočne Evrope pokušavajući da dopru do Zapadne Evrope. Danas je najveći deo balkanske rute zatvoren: granice su obezbeđene i očajni migranti i tražioci azila su vraćeni nazad. Humanitarna kriza je produbljena, jer je ugroženim grupama onemogućeno kretanje i imaju ograničen pristup zdravstvenoj nezi. Među retkim dobitnicima u ovoj krizi su krijumčari migranata.

Iako se broj tražilaca azila značajno smanjio u odnosu na 2015, kada je kulminirao, još uvek ima onih koji su spremni da rizikuju. Pošto je granica između Severne Makedonije i Grčke postala komplikovana za prelazak najveći migrantski talas se premestio na zapad preko Grčke duž njene zelene granice sa Albanijom pa potom u Crnu Goru. U 2019. je oko 12.000 ljudi stranih nacionalnosti uhvaćeno u Albaniji, a blizu polovine njih je tražilo azil (6.678), što je za oko 11 puta više nego 2017.¹ Većina među tim tražiocima azila i migrantima je iz Sirije, zatim iz Iraka, Pakistana, Maroka, Alžira, Libije, Palestine i Avganistana. Tako je stvoreno privlačno tržište za krijumčare. Na primer, u junu 2019, albanska policija je razbila kriminalnu grupu (predvođenu turskim bosom) koja je pokušala da prokrijumčari Sirijce, Turke i Iračane iz Grčke u Zapadnu Evropu.² Narednog meseca uhvaćena je krijumčarska organizacija koja je pokušala da prebaci osmoro Pakistanaca iz Grčke preko Albanije u Crnu Goru. Desetog septembra 2020. albanska policija je razbila krijumčarski lanac koji je pokušao da prebaci 16 migranata u EU.³

Kao protivmera ovom pomeranju, Fronteks (Frontex) – Agencija za evropsku graničnu i obalsku stražu – počela je 2019. da patrolira duž granice Albanije i Grčke. To je bila prva Fronteksova misija na Zapadnom Balkanu. U decembru 2019. je crnogorsko Veće za odbranu i bezbednost odlučilo da uposli vojsku radi pomoći graničnoj policiji. Odlazeća vlada Crne Gore razmatrala je meru podizanja ograde duž granice sa Albanijom, koristeći žicu koju je dobila od mađarske vlasti. Nova vlada će morati da odluči da li će ograda biti podignuta.

Danas je broj ljudi u pokretu relativno ograničen zbog zaštitnih mera na granicama i zatvaranjima zbog Kovida. Na primer, u februaru 2020, visoki zastupnik za izbeglice UN-a je zabeležio 2.633 novopristiglih migranata u Srbiju. U martu ih je bilo 1.669. Do aprila, kada je počela pandemija, zabeleženo je samo 270 novih dolazaka.⁴

Slika 4 Glavna ruta za krijumčarenje migranata na Zapadnom Balkanu.

Tražioci azila se greju u napuštenoj zgradi u kampu Bira u Bihaću.

© Iain Burns/SOPA Images/LightRocket via Getty Images

Pandemija je dovela do značajnih restrikcija ne samo između država, već i unutar njih. U Srbiji, stroge mere i policijski čas uvedeni su u 20 prihvatnih centara, kao i prihvatilišta za tražioce azila. Izbeglice koje bi policija uhvatila van kampova bili bi prebačeni u jedan od tih centara. U Bosni i Hercegovini, migrante koji ulaze u Republiku Srpsku ohrabruju da idu dalje i uđu u Federaciju Bosne i Hercegovine.⁵ To dovodi do pritiska na severoistoku zemlje, u oblasti Bihaća u Federaciji Bosne i Hercegovine, nedaleko od granice sa Hrvatskom.⁶ Kao rezultat, u Unsko-sanskom kantonu, blizu hrvatske granice, pooštrene su mere kako bi se sprečio priliv migranata.⁷ Većina migranata i tražilaca azila ne žele da se zadrže u regionu. Na primer, u Crnoj Gori su ljudi koji žele da prođu obično mladi Marokanci, Alžirci, Avganistanci, Iračani i Sirijci. Većina onih koji potražuju međunarodnu zaštitu napuštaju Crnu Goru dobrovoljno – čak i pre nego što se donese odluka o njihovom zahtevu.

Međutim, zbog virusa COVID-19 i zatvaranja Balkanske rute, migrantima i tražiocima azila je maksimalno otežan izlazak iz regiona i ulazak u Zapadnu Evropu. To je dovelo do humanitarne krize i velikog broja krajnje očajnih ljudi koji postaju lak plen za krijumčare. Najteža situacija je u Unsko-sanskom kantonu, gde mnogi ljudi spavaju nepokriveni na ulicama. To je ispravljeno tako što je u proleće 2020. otvoren novi kamp u Lipi. Trenutno oko 1.100 migranata boravi u kampu, koji može da primi 1.000 ljudi.⁸ Međutim, svedoci su našim istražiteljima rekli da i dalje nekoliko stotina migranata žive u šumi koja okružuje kamp.

Uznemirenost migranata raste: prema pojedinim izveštajima, učestale su tuče između različitih etničkih grupa unutar kampa u Sarajevu,⁹, na primer, a razlog zbog čega do njih dolazi je pristup najboljim lokacijama za prošenje u gradu. Lokalno stanovništvo u Bihaću i Velikoj Kladuši je takođe uznemireno i zabrinuto ne samo zbog toga što je u njihovim zajednicama došlo do porasta broja migranata i izbeglica, već takođe i zbog incidenata do kojih dolazi usled sitnog kriminala i straha od širenja virusa COVID.¹⁰ S druge strane, ima i onih koji zarađuju tako što iznajmljuju svoje stanove ili pružaju usluge prevoza migrantima, na primer odvozeći ljude iz Unsko-sanskog kantona u pravcu Tuzle ili dalje, u Sarajevo. Cena za prevoz od Velike Kladuše do Sarajeva je, nezvanično, 100 evra po osobi.

Usko grlo na severozapadu nagoni pojedine tražioce azila i migrante, koji su u Bosnu ušli iz pravca juga, da idu ka istoku, pre nego ka zapadu: prema skorijim izveštajima, migranti pokušavaju da sa prostora u okolini graničnog prelaza Klobuk, duž crnogorske granice, krenu u pravcu Nikšića. Prema izvorima iz bosanske pogranične policije, mesećno više od 400 ljudi pokušava da krene tom rutom, a krijumčari naplaćuju od 200 do 1.000 evra po jednom prelasku (u zavisnosti od mesta gde ih ostavljaju). Nakon proglašenja mera izolacije, cene za krijumčarenje su skočile početkom maja – zbog povećane potražnje – ali su sada već neko vreme stoje. Doduše, cena za prelazak Drine, na granici između Srbije i Bosne, su čak i umanjene (na oko 200 evra po osobi), što navodi na zaključak da sada ima manje posla.¹¹

Nejasno je na koji način zaista funkcioniše krijumčarski biznis. U nekim slučajevima, migranti pokušavaju da pređu granicu bez posrednika. U drugim, aktivnosti organizuju lokalni stanovnici vođeni oportunističkim motivima, ili prevoznici sa malim biznisima koji znaju prednosti i mane lokalnog terena. Mnogi među od onih koji su na putu su siromašni. Zbog toga, profit od krijumčarenja zavisi od obima: ili je reč o većoj grupi koja se drži zajedno, ili o konstantnoj struji malih grupa ustremljenoj ka istoj granici. Većina ljudi u tim tokovima se kreće s tačke na tačku, oslanjajući se na savete krijumčara, prijatelja ili lokalaca. Policajcima se ponekad isplati da skrenu pogled.

Da bi prešli velika rastojanja bezbedno, migranti se obraćaju krijumčarima – ukoliko mogu da ga priušte. Veća distanca, veća cena. Najveći profit prave oni koji su u stanju da obezbede putovanje duž Zapadnog Balkana, na primer iz Turske i Grčke, preko Severne Makedonije ili Albanije, Crne Gore i Srbije, u Mađarsku ili preko Bosne i Hercegovine u Hrvatsku ili Sloveniju. Pojedini dokazi ukazuju na postojanje mreža umešanih u međunarodni organizovani kriminal.¹² Na primer, početkom septembra 2020, bosanska policija je uhapsila petoro ljudi,¹³ među kojima su bila i dvojica srpskih državljana za kojima je raspisana Interpolova poternica zbog krijumčarenja i krijumčarenja ljudi.

Beleške