Trgovina ljudima u Srbiji: Intervju sa NVO ASTRA.

Marija Anđelković, osnivačica i izvršna direktorka organizacije ASTRA.

Foto: Dostavljena

Seksualna eksploatacija je dominantan oblike trgovine ljudima u Srbiji već 20 godina. Najčešće žrtve su žene i devojčice, koje obično imaju između 12 i 13 godina. Poslednjih godina, međutim, u zemlji se primećuje sve više slučajeva radne eksploatacije. Između 2020. i 2022. godine prijavljeno je ukupno 77 žrtava trgovine ljudima, od kojih je 43 bilo podvrgnuto prinudnom radu. Većina tih žrtava bili su muškarci poreklom iz Indije i Vijetnama.

GI-TOC je razgovarao je sa Marijom Anđelković, osnivačicom i izvršnom direktorkom srpske organizacije civilnog društva, ASTRA, koja se bori protiv trgovine ljudima kroz pružanje pomoći žrtvama, edukaciju, prevenciju i istraživanje. ASTRA vodi telefonske linije za pomoć u slučajevima trgovine ljudima i nestale dece.¹ Anđelković je govorila o dostignućima ASTRE, trendovima trgovine ljudima, radu institucija i mogućnosti uvođenja novog sistema upozoravanja javnosti o nestaloj deci u Srbiji.

Prošlo je više od dve decenije od osnivanja ASTRE. Na šta ste najviše ponosni?
Za 20 godina, blizu 57 000 ljudi je nazvalo našu liniju za pomoć i pružili smo podršku skoro 600 žrtava trgovine ljudima. Primili smo preko 4 000 poziva za pomoć u pronalaženju nestale dece i potvrdili 143 slučaja. Deca su pronađena u gotovo svim slučajevima. Među prvima smo pokrenuli pitanja trgovine ljudima u Srbiji, što je dovelo do promena javne politike. Pre dvadeset godina policija nije čak imala ni podatke o trgovini ljudima u cilju seksualne eksploatacije. Danas se ovom temom bave stručnjaci. Tokom dve decenije edukacije, istraživanja i umrežavanja pomogli smo u pružanju podrške žrtvama. Mi smo cenjeni kao partner i naša organizacija ima kredibilitet.

Prema Globalnom indeksu organizovanog kriminala za 2021. godinu Srbija je dobila ocenu 5 (od 10) za trgovinu ljudima. Rezultat je nešto niži od globalnog proseka koji je 5,58. Da li ste primetili nove trendove i oblike trgovine ljudima u zemlji?
Seksualna eksploatacija je i dalje dominantan oblik trgovine ljudima u Srbiji. Žrtve su pretežno žene i devojčice. Međutim, radna eksploatacija se povećala nakon ekonomskih kriza i migracionih tokova. Prema našim podacima, od 2020. do 2022. godine, 43 od 77 žrtava trgovine ljudima podvrgnute su isključivo radnoj eksploataciji. To su uglavnom radnici iz Indije i Vijetnama.² Pored toga, povećava se i broj maloletnika među žrtvama i interna trgovina ljudima unutar Srbije.

Šta nam možete reći o regionalnim trendovima?
Seksualna eksploatacija je najrasprostranjeniji oblik trgovine ljudima na Balkanu i obuhvata 80% od 520 zabeleženih slučajeva trgovine ljudima u regionu. Nakon toga slede prinudno prosjačenje, prisilni brak i radna eksploatacija. Preko 80% žrtava su žene i devojčice. Međutim, povećava se broj muškaraca žrtava, uglavnom u oblasti radne eksploatacije. Preko 40% žrtava su deca mlađa od 18 godina, a prosečna starost je sve niža. Za devojčice je to 12 ili 13 godina. Interna trgovina ljudima takođe raste. Broj žrtava koje su identifikovali državni organi varira, ali većina slučajeva prolazi nezapaženo.

Kako se trgovci ljudima predstavljaju u srpskim mejnstrim medijima?
Zbog senzacionalizma u medijima, osuđeni trgovci ljudima promovišu se kao privrednici, obični ljudi koji su pogrešno shvaćeni i optuženi. Jedan od njih je čak dobio nadimak „estradni makro“ i postao je istaknuti govornik o legalizaciji prostitucije. Ovim pristupom potencijalne žrtve seksualne eksploatacije stavljaju se u domen zabave. Objavljena su imena seksualnih radnica, zajedno sa cenama njihovih seksualnih usluga. Civilno društvo je apelovalo da se obavi istraga ovih medija, ali, koliko znamo, tužilaštvo nije odgovorilo na to.

Pomenuli ste radnu eksploataciju kao nov problem. Slučaj državljanke Filipina trenutno je privukao pažnju javnosti u zemlji, izazivajući sukobljena mišljenja. Tužioci tvrde da ne postoje elementi trgovine ljudima. O čemu se radi?
U slučaju ove strane radnice, postoje jasne naznake radne eksploatacije. Ugovor o radu je nezakonit jer opis posla ne odgovara radu žrtve. Poslodavac joj je uzeo pasoš. Vraćen joj je kada je poslodavac odlučio da je pošalje nazad u njenu zemlju, nezadovoljan njenim žalbama na loše uslove rada i života. Umesto dogovorenih 8 sati, radila je 14 do 16 sati dnevno. Njene dužnosti su se stalno proširivale i plata joj nije redovno isplaćivana. Povrh toga, kretanje joj je bilo ograničeno. Nije joj bilo dozvoljeno da napusti kuću poslodavaca bez njihove dozvole.

Da li ovaj slučaj ukazuje na sistemske probleme u Srbiji?
Javne ustanove odgovorne za identifikaciju žrtava nisu sledile zakonske procedure, čime su narušile prava potencijalne žrtve i stavile je u nepovoljniji položaj nego kada je stigla u Srbiju. Zbog činjenice da je u eksploataciju bila uključena politički aktivna porodica, postoji opravdana sumnja da su spoljni pritisci uticali na ishod ovog slučaja.

ASTRA već 11 godina analizira sudske presude o trgovini ljudima. Koji su glavni nalazi?
Otprilike polovina slučajeva prvobitno kvalifikovanih kao prostitucija reklasifikovana je kao posredovanje u prostituciji, što je manje krivično delo. Žrtva se time diskredituje jer se tumači da je postupala dobrovoljno. Od 587 žrtava koje je podržala ASTRA, tri su dobile odluku o nadoknadi u parničnom sudskom postupku, ali je samo jedna uspela da sprovede tu odluku. Dobila je 2 000 evra u tri rate. U druga dva slučaja, trgovci ljudima su uspeli da se oslobode imovine pre nego što su žrtve dobile naknadu. Žrtve su takođe predmet krivičnog gonjenja. Proces rehabilitacije i reintegracije žrtava je dugotrajan, izazovan i često se oslanja na kapacitete civilnog društva i istrajnost pojedinaca iz državnih institucija.

Koji su glavni izazovi za žrtve trgovine ljudima u Srbiji?
Kada žrtve napuste lanac trgovine ljudima, često su stigmatizovane u društvu i susreću se sa predrasudama. One mogu da naiđu na diskriminaciju, vređanje i suočavaju sa nepoverenjem. Na javnim mestima mogu da čuju ponižavajuće komentare, na primer kod lekara, pa čak i u sudnici, gde ne dobijaju status svedoka sa kojim se saoseća. Na suđenjima, neke žrtve se čak postave da sede pored svojih zlostavljača. Sve ovo ih traumatizuje i reviktimizuje.

U januaru 2023. godine u Srbiji je pokrenuta inicijativa za uvođenje „Amber alerta“, sistema za upozoravanje javnosti u specifičnim slučajevima nestale dece. Koje je Vaše mišljenje o tome?
Otmice dece koje bi ispunile kriterijume za upozorenje javnosti putem „Amber alerta“ su izuzetno retke u Srbiji. Takođe, nije poznato da li će „Amber alert“ biti proglašen samo ako postoji sumnja na otmicu deteta ili će se kriterijumi proširiti. Ali od suštinske važnosti je pažljivo proceniti koristi i potencijalne štete od pokretanja takvog alarma.

Još jedna zabrinutost u vezi sa sistemom „Amber alert“ je širenje mreže video nadzora koja koristi biometriju i prepoznavanje lica za pronalaženje nestalog deteta. Prema našem mišljenju, „Amber alert“ ne bi trebalo nužno da bude povezan sa povećanim video nadzorom, jer je prvenstveno usmeren na aktiviranje građana u određenom regionu i pozivanje da obrate pažnju na sumnjive okolnosti u slučaju da je dete nestalo.

Istraživanja pokazuju da „Amber alert“ ima prednosti i nedostatke. Pronađen je značajan broj nestale dece, posebno u SAD, gde se sistem uglavnom koristi. Međutim, ovaj sistem takođe ima svoje mane. Prečesto oglašavanje na određenim teritorijama dovodi do toga da se građani isključe, može da uznemirava javnost i može da doprinese da se otmičar uspaniči. Može da navede otmičare da ubiju kidnapovano dete.

Strategija zemlje za borbu protiv trgovine ljudima istekla je 2022. godine. Pored toga, akcioni plan za 2021. i 2022. godinu nikada nije usvojen, a Savet za borbu protiv trgovine ljudima nije se sastajao nekoliko godina. Šta ovo govori o naporima koji se ulažu u borbu protiv trgovine ljudima u Srbiji?
Pitanje trgovine ljudima ima nizak politički prioritet u Srbiji. Razočarani smo što nismo dobili povratne informacije o ishodima akcionog plana, osim što smo obavešteni da on nije formalno usvojen zbog finansijskih sredstava. Kao rezultat toga, sve zainteresovane strane su ostale bez uvida u rezultate. Više puta smo skrenuli pažnju na činjenicu da se Savet nije sastajao četvrtu godinu zaredom uprkos okolnostima koje su zahtevale redovne sastanke i planske odgovore na brojne izazove.

Koje su glavne slabosti postojećeg institucionalnog sistema?
Nedostatak znanja, predrasude i pogrešne percepcije većeg broja zvaničnika iz policije, tužilaštva, pravosuđa, službi socijalne zaštite i sektora zdravstva, rada i obrazovanja glavne su slabosti sadašnjeg sistema. Ovo sprečava zvaničnike da prepoznaju ranjivosti osoba u riziku i žrtava trgovine ljudima i da na odgovarajući način reaguju kako bi zaštitili njihova prava i pružili im podršku. Takođe postoji niska svest o posledicama eksploatacije, a službe podrške žrtvama su ograničene.

Šta je rešenje?
Vlada treba da usmeri svoje napore na osmišljavanje međusektorskog, sveobuhvatnog i ciljanog programa prevencije, jer kada osoba postane žrtva trgovine ljudima i prođe kroz različite oblike eksploatacije, šteta je već učinjena. Podrška je slaba i životne okolnosti u Srbiji su pune izazova. Institucije neizbežno guraju žrtve u dalje rizike.

Napomene